Jesam li se probudio iz onog sna? Jutro je lepo, ali pod utiskom noćašnjeg nevremena. Ako se po jutru dan poznaje, onda mi neće sjajno proći. Šta vredi bilo koje jutro kad se probudiš u takvom okruženju. Iskidano drveće, odnešen crep sa kuće, poplava, mokre stvari, šator prevrnut i pun vode. Domaćin se još uvek brinuo o prozorima i vratima koji su propustili mnogo, mnogo vode. Takav je završetak mogu pedaliranja. Sa Danijelom sam sa pozdravio kao da se dugo poznajemo, ipak nas veže jedna teška noć. Uputih se kući. I samo kući. Kao da sam se uzeleo kuće. Počinje pedaliranje. Mesto koje sam želeo da vidim je baš ovo. Hteo sam da odem do stanice, tu gde sam mnogo puta dolazio uvek noću i nikad nisam imao priliku da vidim Vinkovce. Vinkovci ...Nešto sa signalizacijom nije u redu. Ja sam zaobišao Vinkovce. Pa ovo je novi put, obilaznica. Eto, opet ista stvar. Ali neću da se vraćam i opet mi je samo stanica u noći ostala od Vinkovaca. Sad vožnja i nije vožnja.
Nuštar, selo 3500 stanovnika, i za vreme rata razoreno. Vukovar ništa nemogu reći, ruševina od grada, možda ne sad. Borovo, isto... Sada još Erdut i konačno carina, carina koja me nije ni pogledala. Ma šta vam je danas, pitam sebe i carinike. I konačno Srbija, a ja moram požuriti kući. Sonta, Svilojevo i na mostu između Apatina i Sombora, 100 km, težak pad. Mislio sam da sam poginuo. Kada sam posle par minuta došao sebi nisam mogao da dišem. Ipak, posle nekog vremena oporavio sam se i nastavio dalje.
Kada razmislim malo o putovanju na more dolazim do jednog zaključka: pored silnih loših okolnosti dobre strane su pobedile, i to značajno. Ovu 2016. mislim da posvetim putovanju u Grčku, Albaniju, Crnu Goru...ali to kod većine putnika znači - krenuo u Grčku, a u Rusiji završio.
