27.07.2015 god.
Padala je noć kada sam stigao.Hteo sam da vidim Split. To mi je bila želja od mladosti. Stao sam pored supermarketa, kupio nešto malo za novce koje sam imao i na stojećki jeo. Priznajem, malo sam se i uplašio od velikog grada. Prvo što nisam imao gde da prespavam, gde da postavim šator, ma ništa mi nije išlo na ruku, al sam ipak tu, sve te nevolje ću sutra zaboraviti. Pa ništa, prošetaću u noćnim časovima ovim lepim gradom a za spavanje uvek mogu na železničkoj ili autobuskoj, pomislih u sebi.Ali traženje autobuske se pretvorilo u košmar.Jedva sam je našao, od spavanja ni govora, jednostavno vrata se zaključavaju posle 22 h. E, sad još železnička. Železnička stanica je u centru ali isto kao i na autobuskoj naišao sam na zaključana vrata.To će mi biti ubuduće znak da izbegavam takva mesta za spavanje.Sreća je što je napolju bilo toplo, smestih se na klupu a lutanje po Splitu sam ostavio za sutra.
Jutro prelepo,Split je veliki grad, najveći u državi Hrvatskoj, normalno posle Zagreba.U gradskom sedišu je Dioklecianova palata, lepota koju treba videti. To ga čini ono, baš ,ono. Pod UNESKO-vom zaštitom.. A tek ono o Splitu kao najtoplijem gradu na Jadranu, treba da se zna ,danas je +42. Riva je ujutro prelepa, dok su se otvarale prodavnice, kafići, brodovi koji idu na razna mesta kad se nakrcaju putnicima tu je i pijaca a na pijaci sve riblji specijaliteti, ribe kolko hoćeš.. I treće mesto koje sam ja uspeo da posetim je Marjan. Nezaboravni Split sa Marijana, al to ne kažem samo ja već i drugi koji su posetili Marjan.
Hteo sam da još mnogo šta napišem, al ipak drugi put, ako budem pisao, Splita ću se rado sećata.U toj vožnji polako dolaz veče, pa sam se odlučio za odlazak. Pedalirao sam prema izlazu iz Splita.Prema Bosni. Neznam šta mi bi da se uključim na put preko jedne livade. Kao da sam negde žurio. Mislio sam da je to put a što da idem okolo kad mogu i ovde da se uključim. Vožnja po četiri trake nije neko čudo, vozio sam se dosta puta. Pa i na ulaz u Split je bio sa četiri trake. Posle malo vožnje počeo sam primećivati da mi
automobili trube. Ma javljaju se, to je stari običaj. Ali zašto trube toliko,
počeo sam shvatati. Pedalirao sam autoputom. Bilo je kasno da se okrenem, da idem napred, da pešačim, sve sam zakasnio.
I naravno, video sam svetla a posle i motor i to naravno policiski, koji je stao iza mene i znao sam, loše mi se piše."ZNAŠ LI ČOVEČE, DA SI NA AUTOPUTU", upita me policajac.Ja sada već kriv pred zakonom pokušah se vaditi, nisam video, nisam znao, nisam hteo...i to sve... nisam...Uzeo mi je pasos,veselo čavrljao motorolom sa pretpostavljenim o visini kazne koja mi sledi. Malo su imali dilemu koja je to kazna jer ovakav slučaj nisu imali. Pozvao je slep službu koja je stigla, činimi se istog trenutka . Utovarili smo bicikl i mene.Vozili smo se oko 10 minuta. Ljubazni vozač stao u Klisi, na izlazu sa autoputa, na ulici dr. Tudjmana, ja sam bio iz Srbije iz ulice majora Tepića, mislim da je sve bilo bas onako kako valja da se kazna plati. Probao sam da iskukam jos jednom. On je bio neumoljiv ili plati pola ili sutra ideš kod sudije a onda se zna. Kazna je cela i ko zna šta još. Pa, platio sam... E, sada vidite kako me je jedan autoput koštao pola putovanja. Što znaci nije baš ni tako jeftino, to putovanje.
Padala je noć kada sam stigao.Hteo sam da vidim Split. To mi je bila želja od mladosti. Stao sam pored supermarketa, kupio nešto malo za novce koje sam imao i na stojećki jeo. Priznajem, malo sam se i uplašio od velikog grada. Prvo što nisam imao gde da prespavam, gde da postavim šator, ma ništa mi nije išlo na ruku, al sam ipak tu, sve te nevolje ću sutra zaboraviti. Pa ništa, prošetaću u noćnim časovima ovim lepim gradom a za spavanje uvek mogu na železničkoj ili autobuskoj, pomislih u sebi.Ali traženje autobuske se pretvorilo u košmar.Jedva sam je našao, od spavanja ni govora, jednostavno vrata se zaključavaju posle 22 h. E, sad još železnička. Železnička stanica je u centru ali isto kao i na autobuskoj naišao sam na zaključana vrata.To će mi biti ubuduće znak da izbegavam takva mesta za spavanje.Sreća je što je napolju bilo toplo, smestih se na klupu a lutanje po Splitu sam ostavio za sutra.
Hteo sam da još mnogo šta napišem, al ipak drugi put, ako budem pisao, Splita ću se rado sećata.U toj vožnji polako dolaz veče, pa sam se odlučio za odlazak. Pedalirao sam prema izlazu iz Splita.Prema Bosni. Neznam šta mi bi da se uključim na put preko jedne livade. Kao da sam negde žurio. Mislio sam da je to put a što da idem okolo kad mogu i ovde da se uključim. Vožnja po četiri trake nije neko čudo, vozio sam se dosta puta. Pa i na ulaz u Split je bio sa četiri trake. Posle malo vožnje počeo sam primećivati da mi automobili trube. Ma javljaju se, to je stari običaj. Ali zašto trube toliko,
počeo sam shvatati. Pedalirao sam autoputom. Bilo je kasno da se okrenem, da idem napred, da pešačim, sve sam zakasnio.
I naravno, video sam svetla a posle i motor i to naravno policiski, koji je stao iza mene i znao sam, loše mi se piše."ZNAŠ LI ČOVEČE, DA SI NA AUTOPUTU", upita me policajac.Ja sada već kriv pred zakonom pokušah se vaditi, nisam video, nisam znao, nisam hteo...i to sve... nisam...Uzeo mi je pasos,veselo čavrljao motorolom sa pretpostavljenim o visini kazne koja mi sledi. Malo su imali dilemu koja je to kazna jer ovakav slučaj nisu imali. Pozvao je slep službu koja je stigla, činimi se istog trenutka . Utovarili smo bicikl i mene.Vozili smo se oko 10 minuta. Ljubazni vozač stao u Klisi, na izlazu sa autoputa, na ulici dr. Tudjmana, ja sam bio iz Srbije iz ulice majora Tepića, mislim da je sve bilo bas onako kako valja da se kazna plati. Probao sam da iskukam jos jednom. On je bio neumoljiv ili plati pola ili sutra ideš kod sudije a onda se zna. Kazna je cela i ko zna šta još. Pa, platio sam... E, sada vidite kako me je jedan autoput koštao pola putovanja. Što znaci nije baš ni tako jeftino, to putovanje.