POD DRVETOM BORA

Jutro, ja sve ranije ustajem. Sada već oko 5 sati. Šta ću, takav sam raspored napravio, a i ležem mnogo ranije nego kod kuće. Nema nista noću, ni televizije, ni interneta, ni kreveta. Ostaje mi da razmišljam, slušam more, da gledam u daljinu... Ma šta da se žalim, nemam nikakovog razloga za to.

Kad je šator bio upakovan i sve na biciklu, temperatura je dobro porasla iako još sunca nije bilo. Pogledao sam poslednji put Lukovo. I put pod noge. Pedaliranje pa onda malo odmora. I to u Starigradu. Nije neko mesto koje bih izabrao za život, ali bilo je malo hlada, ne na moru i moglo se naći mesto za doručak, mesto gde ću se odmoriti. Starigrad , mesto na Jadranskoj obali, a ima ga dva-tri. Neki se piše odvojeno, neki zajedno, neki je kod Zadra, neki na ostrvu, neki ovde gde sam ja sada. A uz malu pomoć karte, te praćenja mog puta sigurno ćete ga naći. Interesantno, volim mesta sa mnogo drveća, zbog toga što moj rodni Sombor ima neverovatno mnogo zelenilla i parkova. Ne volim mesta koja su gola, jednostavno ih ne volim. Mogu ona da budu i značajna, ali ja ih ne volim. Nema zeleniša, nema ni ljubavi. Ja se raspričah, a Starigrad prođe, već polako dolazi vreme za prepodnevno odmaranje. Odlučio sam se za Prizmu, a to je trajektna stanica, linija, mesto za otok Pag. Spuštanje je bilo prelepo... a kako ću se ovde popeti? Već me je hvatala panika, a dole još nisam ni stigao. Naselje, a drveća nema, more je tu, brodovi su tu, sunce je tu, al drveća nema. A kad ga nema, nazad. Nazad je kao da sam se uputio u planinsku akciju, al još poneo bicikl i još ga natovario. A penjanje na planinu koja je kao recimo...Triglav. Jedva sam se popeo... Sad već nisam bio nizašta, ni za odmor, ni za jelo, a ni za pisanje. A tako mi je jutro počelo. Očekivao sam Cesaricu kao ozebo sunce. Setio sam se divne pesme Olivera Dragojevića, Cesarica. Pevušio sam je da mi prođe vreme. Da izbacim ovaj kamen što me danas prati.

I evo je, Cesarica. Gde ovde raste drvo, pitaje je sad. Ako raste, ono raste u ograđenom delu, a meni je tu nedostupno. A gde mi je dostupno tu nažalost nema drveća. Ni plaža nije nešto naročito. Znači, neću se zadrzati ni minut ovde gde bi Bog rekao laku noć.

Laku noć, doviđenja Cesarice, ipak nije kao u stihovima. I već kada sam mislio da ću pasti, pući ili kolabrirati, obala počinje da biva bliža, povećava se broj drveća, počinje šuma. Negde ispred Karlobaga reših da se odmorim. Šuma, more i sunce. A tek četiri sata i dežurni inkasant koji je tu u šumi da ne bi neko došao sa stranim tablama, u ovu nedođiju, a slučajno neplatio ovo kupanje, ovo more. Mene nije ni pogledao, iz čega sam zaključio: on je ovde da uzima pare. Ma, briga me zbog njega. Prvo sam se odmorio od naporne voznje koja je baš potrajala. Do mene se parkirao kombi. Tablice iz Bosne. Izađe čovek, izađe žena, izađoše...čekaj...četiri...a svi su ti peti klinac. Ima ih sedam. I počne priča. "Ja sam iz Komasmmsd", eto tako sam ga razumeo, a ja "Sombor" rekoh to glasno i jasno. "Vidiš, ovde sam već treću godinu.

Ovako mi letujemo. Svi u kombi, spavanje, klopa, i na ovoj lokaciji. Ja pre podne odem do Karlobaga, prodam malo paprike, paradajza, i mi ovde provedemo šest, sedam dana.

Jesi li za paradajz, papriku? Mislim se..."Jesam" Dobio sam paradajza kao nikad dosada, a tek paprika...i to one ljute. Al mi je godila. Kako smo se družili, bila je kasna noć kada sam legao. Onaj dežurni inkasant je otišao kada je stiglo veče.