Novi Vinodolski mi nije baš zapao za oko. Pošto sam sinoć puno vremena potrošio kako bi našao mesto za spavanje a obala kojom sam prošao bila strma, puna stenja nije mi se svidela. Jednostavno, kad mi se nešto ne dopada ja to i kažem... Može nekom da se dopadne, ali meni definitivno NE. Nisam čak ni imao nameru da se ovde zadržavam. Rano sam ustao, doručkovao u restoranu, lep restoran i rano je pa još ne radi. To samo kako bih iskoristio priliku da se pohvalim.
Danas ga se i ne sećam, al u tom trenutku bilo mi je značajno. Šta ćete, to baš i nije odlika putopisca. Pedaliranje mi postaje život.
Jeste da je u kraćim deonicama, al opak, prelazilo se, malo pomalo. Povile, Klenovica, Smokvica i Sibinj Krmpotski su mestašca kroz koja sam pedalirao. 
Senj, mesto gde ću se odmoriti, okupati, malo mesto oko 5000 stanovnika poznato po tvrđavi Nehaj i Vjenceslavu Novaku, orguljašu i književniku.
Tek toliko o Senju, a mesto gde sam se parkirao i nije bog zna kako jer tu gde sam ja bio vrlo brzo je sunce obasjalo plažu i počelo da "prži" po kupačima. Nije preostalo drugo nego da vreme provedem u moru, da se kupam i rashlađujem. A plaža nije imala puno drveća. Tek oko jedan sat sam se izborio za mesto u hladovini. E, onda je već bilo mnogo lakše. Bilo je tušta sveta, i domaćih i stranih...bilo nas je odasvud. Čuli su se razni jezici, nemački, talijanski, bosanski, srpski, hrvatski. Ma sreća što poznajem većinu jezika. Mogao sam da se snalazim, razumeo sam ih, bar većinu.I tako, došlo opet vreme za put, za pedaliranje. Sela Sveti Juraj, Zrnovnica, Selina su usput. I onda Lukovo, 45 km i ni makac više. Dosta za danas.
Lukovo malo seoce, stigao sam tu i tu ću da dignem šator. Našao sam fino mesto, pored mora. Žega je već popustila. Jedno ostrvo preko puta ovog malog mesta je Goli otok. To je mesto gde su 1949 god. mnogi politički zatvorenici bili zatvoreni i mučeni.
Bili nekad... ne ponovilo se.Pripremio sam večeru a naposletku legao ispred šatora i još dugo slušao talase mora.
