Put na jadransko more
07.07.2015Sad ili nikad, pitanje je. Danima sam se mučio oko toga da li je vreme, da li je sad vreme, da li ću moci, da li ću... i opet da li ću. Danas ću pa makar morao i da se vratim.
Jutro divno, letnje, ponedeljak, ja se napakovao svega. Mislim, samo ono što se može poneti. A to što se može poneti bogami, bio je još jedan pored mene na biciklu. Hrane, pića i odeće. Na put nikako da krenem, vrte mi se stalno slike mojih drugara, moje generacije, mojih predjenih kilometara, na kraju i mog zdravlja. A ipak, rano sam ustao da krenem i o čemu sad razmišljam?
Podne, konačno se odlučih, krenuću. Polazak bez ispraćaja, suza, pa i ja sam turu čuvao kao zmija noge ako nešto krene kako ne treba.
Prva destinacija Monoštor. Dovezoh se, ali odlučih da ga obidjem. Jer, selo ko selo, moj stric i ćale su odrasli u Monoštoru pa sam mnogo puta bio tu, a meni je cilj tamo napred, more! More, more, more...Taj slogan će me i voditi.
U Bezdanu sam prvi put napumpao gumu. Sve sam imao pripremljeno. Pumpa, rezervna guma, lepilo, nekoliko tiptop fleka i ostalo. Samo sam je naduvao i izgledana da neću lepiti gumu do povratka kući. Ma to su gume!
Voziti je baš "cool" rekli bi neki. Nekako dođoh do Batine vec umoran od voznje. Počeo sam se brinuti da li je možda vreme za povratak. Setih se slogana more, more, more.. Izdržaću. Do Osijeka, a posle šta bude.
Na carini niko ništa nije ni tražio Cura policajac sa neskriveni divljenjem pitala me kuda idem. A ja kao iskusni vuk koji zna šta je carina, ko iz topa odgovorih: "Ma tu, na Zeleni otok'. I to je sve? Mislio sam, kada dodjem na granicu, a carinici nadrdani, sve će moje bisage prekopati, a ja ću se u sebi smejati. Ništa od toga, baš ništa. Carinik nije ni izašao.
Hrvatska, to je zemlja u kojoj ću danas prespavati, samo da stignem do Osijeka. Više se ni ne sećam kuda sam prolazio, toliko sam bio već umoran da mi je svašta padalo na pamet. Počeo sam zaboravljati imena sela. Zmajevac, Suza, Knezevi Vinogradi, Mitrovac, Grabovac, Lug, Vardarac i Bilje, to su mesta kroz koja sam prošao i sad ih pišem jer im imena čitam sa karte.
U jednom selu svratio sam da uzmem mleka, onog domaćeg. Prvo, ono je jeftinije a drugo nemogu uzeti celu litru jer nemam ni ambalazu.Tako sam i došao do neke bake, koja je držala krave i prodavala meleko. Ispričao sam joj priču o putu na more. "Kolko to košta" pitao sam je. Rekla je "To ti je za put, putniče". Eh, kako sam bio srećan u tom trenutku. A to se će biti obrazac prilikom kupovine mleka ubuduće. E, sad pohvale za domaće sponzore. Stevane, hvala ti za kobasice i slaninu. Stevan koji je jedini verovao u moj put, rekao mi je kad krenem da dodjem do njega, daće mi hranu za put. Eto tako jeo sam slaninu i kobasice i pio mleko.
Pada veče, ja umoran, baš umoran... Jedva sam okretao pedale. Nisam više ni vidjao nikoga, kao kroz san. Možda su i bili tu, možda su prolazili pored mene, ali ja ih jednostavno nisam video.
More, more, more... ponavljao sam u sebi, ali bicikl nije više išao kao ranije. Iznenada gle, reka Drava, s ove strane neki šančevi, neka tvrdjava, šta li... a sa druge strane grad Osijek. Najveći grad u istočnom delu Hrvataske. Sastoji se iz starog grada (Tvrdjave), Gornjeg, Donjeg i Novograda. Od svih poznatih ljudi iz Osijeka samo mi je bila na pamet na pameti. "Ančice, plavčice odakle si ti? Ja sam seka iz Osjeka, trgovačka kći". Hej, pa i Jasna Šekarić je iz Osjeka. I Zlatko Pejakovic, Jelena Dokić, Slobodan Cvetićanin. Ovaj poslednji je operski pevac. Setio sam se pevača jer sam i sam svirao.
Veče je već palo, veče kad treba prvi put da spavam u šatoru. Bio sam u panici jer ništa nije bilo kako je trebalo da bude. Prvo vožnja biciklom do Osijeka, upoznavanje sa ljudima i mestima, već samo jedan veliki umor.
Šator, gde da ga postavim, šta će reći ljudi ako im parkiram ispred kuće a već je kasno da nekog zamolim, priupitam za parče placa. Zaključim da je najbolje da izadjem iz Osijeka pa da onda usput negde postavim šator. Par kilometara izvan Osijeka nema nigde takvog zgodnog mesta. U Antunovcu nadjoh jedan slobodan plac, ali mi se ne da šator. Mrak je. Izvadih vreću za spavanje pa samo sa njom legoh. E vala, ne da mi se ni spavati. Šta je komaraca bilo, nikad nisam video toliki broj! Oni su me i razbudili pa sam morao prosto da bežim. Nazad u Osijek, pa zeležnička stanica. Na stanicu sam stigao već posle ponoći, bicikl sam parkirao ispred sebe, a ja na klupu, u vreću, pa na spavanje. Na svu sreću, komaraca više nije bilo.
More, more, more...slogan koji me vodi. Mislim da će sutra biti malo bolje.
