NOVI DAN
08.07.2015 god.
U Osijeku, dan osvanuo, jutro prelepo a ja se sa klupe vraćah u novi dan i slogan koji glasi more, more, more. Nisam ga ni menjao al mi se tog jutra učinio novim, svezijim, ornijim. Nisam ništa ni fotografisao jer sam imao nov telefon. Nisam ni znao kako da ga napunim a ne da i šklocam. A o umoru tek da i ne pričam. Juče sam bio toliko umoran, da sam mogao kući, okrenuo bih nazad. Na svu sreću pa je to prošlo. Fotografija, to je sada vreme da počnem izučavati. I na kraju, Osijek je jedno mesto koje sam puno puta video, mesto koje ću moći da fotografišem i drugi put. Kad napunim aparat i kad ga savladam.Pošto je bilo rano malo sam se provozao po Osijeku gadu. Usput sam tražio mesto gde nije autoput da bih se uputio u sela koja sada pamtim, jer umora nema. Na nekom salašu stadoh da zamolim vode. Voda je najveće blago koje postoji. Izlazi neka lepa teta, popričasmo reč, dve... Dala mi je vode, al dala mi je i kartu koja će mi služiti do Splita, pa onda nadalje do Sombora. Nažalost u Splitu mi nije poslužila jer nije bio ucrtan autoput, al dobro...Čepin, Beketinci, Putinovci, Krndija, Budimci, Podgorač, Stipanovci, Vukojevci to su bila sela kroz koja ću proći i konačno Našice. Hteo sam da vidim Našice malo i drugačije. Pa sad malo mogu i da pišem o mestima u kojim sam bio, umor me nije savladao i ako sam pedalirao . Našice, malo mesto oko15000 stanovnika. Kupio sam u prodavnici hleba a paradajza sam dobio od jednog dobronamernog prodavca, koji kada je čuo odakle sam i gde idem ispričao kratku priču o Somboru, o vojsci, o aerodromu, o periodu kada se živelo veoma lepo. Zeleno, Plavo, i se tako redom. Kako je to čovek opisao, prosto da ti pamet stane. Tu sam jeo, opet kobasice i slanine od domaćeg sponzora sada sa paradajzom. E, a onda sam stao pored dvorca Dore Pejačević, lep dvor, a i Dora Pejačević je bila umetnica. Ušao nisam u dvor jer nisam znao da li se plaća ili ne. Ali za prvi put i botanička raznolikost me je očarala. Drveće mamutovac, ginko, gimnoklad, trnvac, smreka, tisa ...To je to. Pa dva sata sam već bio tu. Sad sam mogao da nastavim jer sam nešto konačno i video. Počinjem put, al više ne ide tako lako. Pozivam moj slogan, ne ide. Mislim da sam za danas pedalirao dosta. Sad već neću spominjati imena sela kroz koja sam prolazio. Zadrzaću se na krajnjem mestu a to je mesto gde sam prvi put razapeo šator, bicikl lancem zavezao, normalno opet domaćeg sponzora spomenuo plus sada i strani sponzor koji je donirao paradajz, a to su Čačinci. Vreme se promenulo i samo što nije pala kiša. Šator sam brzo montirao, večerao i počeo spremati bisage kad je počela kiša. Zavukao sam se u šator i umoran zaspao.
