Rano sam se probudio. U svitanje. Kiša je prestala i biće lep dan, sunce se pomaljalo. Ja mnogo veseliji jer sam izdžao i treći dan pedaliranja. Sada sam siguran da ću izaći kao pobednik. Spremanje doručka, sredjivanje šatora, opreme mi je odnelo malo vremena, a ja sam već žurio da zapedaliram u nepoznati krajolik.Tu sam prvi put prolazio. Bio sam oran da vozam. A i prvi put je da sam baš želeo da vozim. U prvom selu sam našao mleko. Čiča muzao kravu pa čekao da mu odnesu mleko ili mlijeko kako ga je on nazivao. Ja naišao i pitam ...ne, prvo sam ga pozdravio i kroz priču mu spomenuo da ću na more, da mleko koristim kao afrodiziak sa kojim ću kao turbo mašina stići na more, i spomenuo sam mu da imam samo "politra" flašu. "Ne smeta" nasmeja se. Već u narednom trenutku boca mi je bila puna mleka. Ma hteo sam da platim, ali on ni da čuje. E, šta ti znači kada neko kaže- more. A ja moj slogan ponovim tri puta. Malo dalje u selu je bio i plastenik. Nekoliko momaka je radilo u njemu. Stadoh da možda nabavim svežeg paradajza. Nisam dobio samo jedan,dva, već su mi napunili kesu a o plaćanju nije bilo ni govora. Opet moj slogan...
To je bila Slatina, nekad znana kao Podravska Slatina, mesto od 15000 stanovnika omedjena rekom Drava, planinom Papuk i Krndija. U samom gradu se nalazi sekvoja, drvo visine 63 m. Višnjica u okolini Slatine, je imanje koje sam posetio. Arapski konji, jeleni kopatari i mufloni su znamenitosti koje vredi videti.
Suhopolje, mesto gde sam se odmarao, još uvek ravnica. Kupio sam pirinča jer sam hteo da jedem ono sto sam jeo kao student, mleko sa pirinčem i šećerom.
Oko pode sam stigao u Verevče a to je sadašnji grad Virovitica, naselje sa 20000 stanovnika. Nisam puno lutao. Jedino sam prvi put napunio telefon kod neke frizerke. Sad već umoran i gladan, seo sam u parku da se odmorim i ručam.
Prva fotografja koju sam napravio je dvorac Pejačević a nalazio se tačno preko puta mene pa je bilo grehota da ga ne slikam. Nisam pokušao da udjem, jer to je bilo pravilo na ovom putu. Put sa što manje potrošenih dinara, evra, kuna i šta ti ja znam kojih para.
Iz mladosti se sećam Kamila Kobla, dirigent, pevač, kompozitor, orguljaš... to sam učio u muzičkoj školi. Interesantno je kako se sećam muzičke škole. Išao sam ali je nisam voleo. Posle sam svirao, davao časove i sad se sećam detalja koji su možda i nebitni.
Sveti Rok, zaštitnik grada Virovitice, je druga fotografija.
Krenuo sam dalje, prešao još 30-tak km i došao u selo Veliki Zdenci. Više nije išlo. Ovde sam odlučio da zanoćim.
I tako, odoh na spavanje.
To je bila Slatina, nekad znana kao Podravska Slatina, mesto od 15000 stanovnika omedjena rekom Drava, planinom Papuk i Krndija. U samom gradu se nalazi sekvoja, drvo visine 63 m. Višnjica u okolini Slatine, je imanje koje sam posetio. Arapski konji, jeleni kopatari i mufloni su znamenitosti koje vredi videti.
Suhopolje, mesto gde sam se odmarao, još uvek ravnica. Kupio sam pirinča jer sam hteo da jedem ono sto sam jeo kao student, mleko sa pirinčem i šećerom.
Oko pode sam stigao u Verevče a to je sadašnji grad Virovitica, naselje sa 20000 stanovnika. Nisam puno lutao. Jedino sam prvi put napunio telefon kod neke frizerke. Sad već umoran i gladan, seo sam u parku da se odmorim i ručam.
Prva fotografja koju sam napravio je dvorac Pejačević a nalazio se tačno preko puta mene pa je bilo grehota da ga ne slikam. Nisam pokušao da udjem, jer to je bilo pravilo na ovom putu. Put sa što manje potrošenih dinara, evra, kuna i šta ti ja znam kojih para.Iz mladosti se sećam Kamila Kobla, dirigent, pevač, kompozitor, orguljaš... to sam učio u muzičkoj školi. Interesantno je kako se sećam muzičke škole. Išao sam ali je nisam voleo. Posle sam svirao, davao časove i sad se sećam detalja koji su možda i nebitni.
Sveti Rok, zaštitnik grada Virovitice, je druga fotografija.Krenuo sam dalje, prešao još 30-tak km i došao u selo Veliki Zdenci. Više nije išlo. Ovde sam odlučio da zanoćim.
I tako, odoh na spavanje.