Sinoć iako je bilo umora, sestra me pozvala da sa njom tog jutra idem na put na Cres. "Pa normalno", rekao sam joj. Imala je posla a ja sam bio itekako slobodan i zainteresovan da vidim Cres. Jedino sam morao bicikl da ostavim i da pođem kolima. E, sad bi moj drug Šešević rekao: " Znao sam, ti si išao kolima, nisi ni išao biciklom." A on je bio najveći skeptik što se tiče vožnje biciklom... E pa Šeki, bio si u pravu. Al' samo ovaj put. Nisam znao da me čeka još jedna vožnja a to će biti plaćena a i opisana u jednom od narednih blogova.
Jutro, kao i svako drugo jutro, mogu reći morsko. Temperatura iznad proseka ili se to meni činilo. Možda i nije, al meni je veoma ugodno, prijatno, uvuklo mi se pod kožu.. Krećemo put Cresa i Lošinja. Opatija puna parkova, crkava i ko zna čega još, ali sada prolazna destinacija. Ičići, Ika, Lovran, Medeja, Mošćanička Draga, Mošenik, Brseč, Zagore, Brestova to su mala meštašca kroz koja smo prolazili, ali se u svakom oseća duh mora. Put prepun raznog drveća, ne znam mu ni nazive. Brod velik. Al' svi smo stali. I za dvadesetak minuta smo prešli na ostrvo. Otok Cres. Drugi po veličini u Hrvatskoj. Krenuli smo u obilazak. Prvo jedno, pa drugo... mesta su mala, sestra nije mnogo ostajala, a ja sam se samo vozio. E, onda jedno veliko mesto, tu sam imao priliku i da se okupam. I to malko duže. U jednoj uvali gde je more sasvim drugim sjajem obojilo vodu, nekako zlatno plavo. Voda je bila izvrsna, tako da mi je bilo teško kada smo morali dalje. Šta da se kaže. Izvrsno... Vransko jezero, slatkovodno jezero, čija dubina ide ispod nivoa mora. 
Sestra mi reče da ovde nema zmija, ali nije znala da mi kaže zašto i da je ovde jedino stanište Bjeloglavog supa, orla. Na prelazu shvatio sam da je ovo bio Cres a na drugoj strani mosta počinjalo je ostrvo Lošinj. Mnogo manje ostrvo. Stigli smo u Mali Lošinj, ali trebalo je pričekati da prodje pauza koje ima i u Hrvatskoj, da sestra nastavi sa radom. Dok smo čekali povela me je na pićence i na sladoled. Sladoled mi je najveća želja na putu. Neću ga kupovati, znam, zbog utanjenog budžeta, al nek se zna. Sladoled sam voleo i kod kuće. Sladoled...mmm.
Mali Lošinj sam obišao uzduž i popreko. I
talijanski nazvan Lussinpiccolo, smešten u uvali August, oko 8000 stanovnika. Ovi ljudi su bili pastiri, medari, brodari, ribari, a većina se bavi turizmom. Eto tako se zavšilo putovanje na otoku. Već je bilo kasno kad smo se vratili kući. Strina je pripremila večeru od koje mi je pamet stala. Riba. Prava, morska pečena pa još sa krompirićima.
Jutro, kao i svako drugo jutro, mogu reći morsko. Temperatura iznad proseka ili se to meni činilo. Možda i nije, al meni je veoma ugodno, prijatno, uvuklo mi se pod kožu.. Krećemo put Cresa i Lošinja. Opatija puna parkova, crkava i ko zna čega još, ali sada prolazna destinacija. Ičići, Ika, Lovran, Medeja, Mošćanička Draga, Mošenik, Brseč, Zagore, Brestova to su mala meštašca kroz koja smo prolazili, ali se u svakom oseća duh mora. Put prepun raznog drveća, ne znam mu ni nazive. Brod velik. Al' svi smo stali. I za dvadesetak minuta smo prešli na ostrvo. Otok Cres. Drugi po veličini u Hrvatskoj. Krenuli smo u obilazak. Prvo jedno, pa drugo... mesta su mala, sestra nije mnogo ostajala, a ja sam se samo vozio. E, onda jedno veliko mesto, tu sam imao priliku i da se okupam. I to malko duže. U jednoj uvali gde je more sasvim drugim sjajem obojilo vodu, nekako zlatno plavo. Voda je bila izvrsna, tako da mi je bilo teško kada smo morali dalje. Šta da se kaže. Izvrsno... Vransko jezero, slatkovodno jezero, čija dubina ide ispod nivoa mora. Sestra mi reče da ovde nema zmija, ali nije znala da mi kaže zašto i da je ovde jedino stanište Bjeloglavog supa, orla. Na prelazu shvatio sam da je ovo bio Cres a na drugoj strani mosta počinjalo je ostrvo Lošinj. Mnogo manje ostrvo. Stigli smo u Mali Lošinj, ali trebalo je pričekati da prodje pauza koje ima i u Hrvatskoj, da sestra nastavi sa radom. Dok smo čekali povela me je na pićence i na sladoled. Sladoled mi je najveća želja na putu. Neću ga kupovati, znam, zbog utanjenog budžeta, al nek se zna. Sladoled sam voleo i kod kuće. Sladoled...mmm. 
Mali Lošinj sam obišao uzduž i popreko. I
talijanski nazvan Lussinpiccolo, smešten u uvali August, oko 8000 stanovnika. Ovi ljudi su bili pastiri, medari, brodari, ribari, a većina se bavi turizmom. Eto tako se zavšilo putovanje na otoku. Već je bilo kasno kad smo se vratili kući. Strina je pripremila večeru od koje mi je pamet stala. Riba. Prava, morska pečena pa još sa krompirićima. 