Dugo Selo je ostalo iza mene. Selo ko selo. Ni dobro, ni loše. Al za mene. Oko 10000 stanovnika.
Moj pravac je glavni grad, Zagreb. Stići ću brzo jer je grad već tu. Prodjoh Sesvete i evo me u najvećem gradu Hrvatske. Zagreb, Grad Gradeca i Kaptola Morao sam malo da sednem, u gradu u kome nisam nikad bio. Veoma lep grad. Kulturno-istorijski i privredni centar, 780000 stanovnika. Grad elektronske, hemijske, farmaceutske, tekstilne i prehrambene industrije. Crkva Sv. Marka, te crkva Sv. Katarine, velelepni spomenici. Poznata legenda o nastanku imena govori da je stari ban, žedan i umoran naredio devojci: " Mando, dušo, zagrebi". Tu moram prekinuti jer pisanje o Zagrebu ne bi imalo kraja.
Pedaliranje ka sledećoj destinaciji. Prodjoh dva, tri sela i stigoh u Karlovac. Karlovac je grad sa 50000 stanovnika. Grad na četiri reke Kupa, Dobra, Korana i Mrežnica. Veći grad, a ja tako malo napisao. Umoran sam malo što se odmah oseti na pisanju .Od svega što grad krasi ja samo upamtio dve reke kraj kojih sam prošao, Kupu i Koranu, te Franjevački samostan i Crkvu Presvetog Troistva. Sad put kojim ću prolaziti ima mnogo više planina i bregova. Vrbovsko, grad iliti selo nije veliko po broju stanovnika, oko 2000. Reke Kupa i Dobra protiču kroz Vrbovsko. Neću ga više zvari ni selo, ni grad. Samo Vrbovsko. Već kada sam ulazio video sam da će se krajolik promenuti. Ovde već počinje Gorski Kotar. Nisam to znao, kada sam video kartu odmah mi je bilo jasno...Spust je bio divan. Iako sam bio umoran, prešao oko 90 km, spuštanje je dugo trajalo. Povratak na istu visinu nisam ni pomišljao. Video sam jedan red plastenika i neke ljude koji rade. Stao sam malo da popričam. Ispostavilo se da je vlasnik Makedonac koji živi dugo godina ovde. Bio sam mu prvi putnik koji je putovao na more, bar tako on kaže, i prvi putnik kome će on da pomogne. Iz plastenika sam mogao uzeti šta god sam hteo. Paprika, paradajz više nisu bili interesanti, nego Sumske jagode! E, pa njih sam se najeo. Sa Makedoncem sam se rastao kao sa starim prijateljem. Spustio sam se. Vrbovsko nije bilo za mene. Na reci Dobravi sam odlučio da zanoćim.
Ali da ne budem nekulturan pitao sam za postavljanje šatora. Domaćin mi reče da slobodno podignem šator. I dok sam se ja spremao za počinak počeli su dolaziti deca a kasnije i stariji. Pa je l treba ovo, je l treba ono, pitanja su bila uvek ista. Hteli su da budu sa mnom, da učestvuju u montiranju šatora, ma bukvalo sve što ja radim i oni će pomagati. Ponudili se me mlekom, sirom za koji su rekli da ga nema u državi i tanko sečenu šunku. "Pivo, je l može?" pita me domaćin. Ja baš nisam rad, ali sam ga morao popiti sa domaćinom.To je bilo crno pivo i meni se dopalo iz prve. Deca su mi rekla da idu u školu "Ivan Goran Kovačić" i da se on rodio u tom kraju. Stavili su mi baterije od telefona na punjenje. Nisam otišao na spavanje do kasno u noć.
